Danas ćemo sa vama podjeliti jednu neobičnu priču koja govori o patnji i boli. U pitanju je jedna žena koja je jako bolesna i koja nije imala nikoga da brine o njoj. Kako je to sve završila možete da pročitate u nastavku.
Profesorka srpskog jezika iz Šapca napisala je jedan od najdirljivijih i najneobičnijih tekstova o gubitku voljene osobe, kroz priču o Zori koja je nestala na način koji niko nije mogao ostaviti ravnodušnim. Zora je umrla iznenada, ali ono što se potom dogodilo bilo je toliko neobjašnjivo da je bilo teško poverovati da je stvarno. U trenutku smrti, nešto se desilo, nešto što nije mogla objasniti ni znanost. Činilo se kao da je Zora nestala iz života, ali nije otišla nikuda, barem ne onako kako smo to navikli videti.
Zorina ćerka, koja je živela daleko, imala je ključnu ulogu u organizovanju sahrane. Želela je da sve bude savršeno, dostojno ispraćena voljena majka, ali nije mogla da odluči šta će joj obući. Kada je, napokon, stigla u svoj nekadašnji dom, otvorila ormar i uočila dramatičnu promenu u Zorinim haljinama, nije mogla da shvati šta se to desilo. Haljine koje je Zora nosila u prošlim vremenima bile su vedre, šarene, pune života, dok su one novije, koje su visile ka sredini ormara, postale svedene i bezizražajne. Promena u bojama i krojevima bila je očigledna i nije joj promakla. Zora, koja je nekada bila vesela i puna života, sada je bila obavijena nekim tminama, a njena ćerka nije mogla da se pomiri sa tim.
- Odlučila je da nađe haljinu koju je Zora obožavala, onu koju je kupila jednog zimskog dana sa velikim zadovoljstvom. Setila se reči majke: „Zamisli, mogla sam proći pored nje i ne videti je. I mogao je neko drugi kupiti.“ Te reči su bile simbol Zorinog života, jer je uvek umela da se raduje malim stvarima, da vidi svet u njegovoj punoj lepoti.
Nakon toga, otišla je do kapele da vidi svoju majku, ali ono što je zatekla nije bilo njeno lice. Umesto poznatog lica, pred njom je ležala žena koju nije prepoznavala. Zorino lice bilo je oštro, a usne povijene, sve je delovalo kao da je nešto neprepoznavljivo ušlo u njeno telo. Ćerka je imala čudnu reakciju – upustila se u viku i negodovanje, ali svi prisutni su bili zbunjeni, tvrdili su da je sve bilo u redu i da nije bilo greške. Ipak, bilo je teško poverovati. Ni u najluđim snovima nije mogla da shvati šta se dešava. Za analize nije bilo vremena, pa je to ostavila za kasnije, sve dok nije došla kući, još uvek pokušavajući da shvati šta je to nestalo iz njene majke.
Međutim, neizvesnost nije završila u tom trenutku. Nakon što je otišla iz kapele, zazvonio je telefon. Glas na drugoj strani bio je prepun užasa i panike. „Nismo mogli da je obučemo, gospođo, nešto strašno se desilo“, rekao je glas sa druge strane. „Kada sam je dotakao, ona se pretvorila u prah, potpuno je nestala.“ Ove reči bile su šokantne. Njeno pitanje o problemu sa haljinom otkrilo je još veću misteriju, jer je Zora, prema rečima kapelara, „postala prah na dodir“.
U trenutku kada je to saznala, odlučila je da pozove stručnjaka koji bi mogao da reši zagonetku. Ispostavilo se da je Zora, prema svim analizama, bila mrtva već dvadeset godina. Kako je to bilo moguće kada je još pre nedelju dana razgovarala sa njom? Kako je mogla biti fizički živa, a zapravo mrtva već dva desetleća?
- Pokušavajući da razjasni ovu zagonetku, ćerka je otišla u Indiju, verujući da bi mudraci mogli pružiti odgovore. U Indiji je tražila objašnjenje, ali niko nije mogao da joj pruži jasnu sliku onoga što se desilo. Na kraju je srela ženu koja je izgledala kao suprotnost svemu što je očekivala – malu, nasmešenu ženu koja se često pojavljivala na mestima kroz koja je prolazila. Kada je ćerka ispričala svoju priču, žena ju je saslušala i, za razliku od svih drugih, nije bila zaprepašćena. Pitala je: „Jeste li ikada gledali Zori u oči?“ Zatim je smireno dodala: „Osmeh ste joj ukrali pre dvadeset godina.“
Žena je objasnila da Zora nije bila samo fizički mrtva, nego je u stvarnosti prestala da živi pre dvadeset godina, kada su joj svi oduzeli najlepši deo nje – njen osmeh. Taj osmeh je bio simbol svega što je ona bila: njene radosti, sposobnosti da uživa u životu. Polako je nestajao iz njenog života, iako je Zora fizički bila živa, njena duša je polako umirala. Iako je svi oko nje nisu primetili, Zora je zapravo bila mrtva, a svi su je samo videli kao ženu koja je pokušavala da ne primeti sopstvenu unutrašnju smrt.
