Život patrijarha Pavla je ostavio neizbrisiv trag u historiji Srpske pravoslavne crkve. Iako nije bio povezan sa svetnovnim stvarima, njegova posvećenost i mudrost su duboko urezani u sjećaje mnogih.
Patrijarh Pavle, jedan od najsvetlijih duhovnih vođa Srpske pravoslavne crkve, rođen je 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci kod Donjeg Miholjca. Njegovo rođenje desilo se u Kraljevini Hrvatskoj i Slavoniji, tadašnjoj autonomnoj pokrajini u sklopu Austro-Ugarske. Kao dječak Gojko Stojčević, odrastao je u skromnim uslovima, ali u atmosferi duboke vere koja će kasnije oblikovati njegov životni put.
Njegovo zemaljsko putovanje završilo se 15. novembra 2009. godine, kada je preminuo u 95. godini života. Sahranjen je u manastiru Rakovica, u porti hrama posvećenog Svetim arhangelima Mihailu i Gavrilu, pored patrijarha Dimitrija, što je bila njegova poslednja želja. Taj događaj nije bio samo čin oproštaja, već trenutak jedinstva za srpski narod i sve vernike koji su ga poštovali.
Pogrebna povorka krenula je iz Hrama Svetog Save i stigla do Rakovice oko podneva. Opelo su služili vaseljenski patrijarh Vartolomej, mitropolit Amfilohije i brojni sveštenici. Uz njih su bili i poglavari drugih pravoslavnih crkava, kao i državni zvaničnici. Procjenjuje se da je više od 600.000 ljudi došlo da oda poslednji pozdrav čoveku koji je, iako fizički slab, bio snažan duhom.
• Patrijarh Vartolomej nazvao ga je „gigantom po duhu i načinu razmišljanja“.
• Vernici su ga opisivali kao pastira svog naroda, čoveka koji je nosio teret krsta u teškim vremenima.
• Njegova skromnost i doslednost ostali su primjer kakav se rijetko sreće.
Njegova poslednja želja bila je duboko povezana s njegovim načinom života. Lekari su mu, pred kraj, predlagali da omrsi jer bi to moglo pomoći njegovom zdravlju, ali on je to odbio. Ostao je dosledan zavetu i veri do samog kraja. Sestra Mara Tešić svjedočila je da su njegove poslednje riječi bile: „Nemojte me, Maro, umoran sam.“
Rođen kao Gojko Stojčević, odrastao je u skromnoj porodici i rano pokazao interesovanje za duhovnost. Kao mladić bio je veroučitelj, a potom se zamonašio 1946. godine. Od tada je počeo njegov put tihe, ali snažne duhovne službe. Na Kosovu i Metohiji, gde je proveo veliki deo života, bio je ne samo sveštenik nego i svedok stradanja svog naroda, govoreći o tome i pred međunarodnim institucijama.
Njegovo vođstvo je bilo skromno i nenametljivo, ali sa ogromnim uticajem. Patrijarh Pavle je često govorio da „najveće bogatstvo leži u skromnosti i veri“. Živeo je asketski, odbijajući luksuz i bogatstvo. Ljudi su ga viđali kako se vozi gradskim autobusom ili hoda pešice ulicama Beograda. Time je pokazivao da je jednak sa svojim narodom i da mu položaj nije izgovor za udaljenost od običnih ljudi.
• Njegove reči često su bile kratke, ali duboke.
• Govorio je da prava ljubav „ne traži ništa za sebe“.
• Smatrao je da je život put ka Bogu, a smirenost i zajedništvo temelj duhovne snage.
Njegovo učenje i danas je prisutno. Za mnoge, on je već svetitelj, iako zvanično kanonizovan još nije. Vernici ga pamte ne samo kao vođu crkve, već kao simbol moralne čistote.
Poseban pečat njegovom sećanju dala je i unuka Snežana, koja je napisala knjigu o svom „dedi Popi“. U njoj je opisala detalje njegovog asketskog života, njegove navike i ljubav prema porodici. Time je približila vernicima ne samo lik patrijarha, već i čoveka koji je znao voleti, slušati i biti skroman i u porodičnom okruženju.
Sahrana Patrijarha Pavla bila je trenutak koji je ujedinio ljude različitih generacija i uverenja. Na jednom mestu okupili su se sveštenici, državnici i običan narod. Svako je u njemu video nešto svoje – duhovnog oca, vođu ili jednostavno uzor skromnosti. Njegov odlazak bio je kraj jedne epohe, ali i početak trajnog sećanja.
Njegov život ostao je lekcija o jednostavnosti i veri. Pokazao je da snaga ne leži u bogatstvu, već u sposobnosti da se živi u skladu s principima. Njegova filozofija bila je putokaz za one koji su želeli da ostanu čisti i čvrsti u vremenima iskušenja.
Za Patrijarha Pavla mnogi kažu da je bio oličenje onoga što znači biti pastir naroda. Njegove reči i dela i dalje su vodič, a sećanje na njega ostaje živo, jer je pokazao da prava snaga dolazi iz skromnosti, ljubavi i služenja drugima.
