Prije tri godine sam se udala te su mi svi savjetovali da je prva godina braka najteža, ali je meni bila najljepša. Vjerovatno je to bilo zbog toga što smo sve gradili od nule skupa, korak po korak.
Moj muž je postao potpuno opsednut gejmingom, a ja sam iz dana u dan shvatala da sam ostala sama u svemu što čini jedan život. Posao, kuvanje, čišćenje, plaćanje računa, pranje veša – sve je palo na moja leđa. Ubeđivala sam sebe da tako treba da bude, da je prirodno da žena iznese veći deo tereta, ali duboko u sebi znala sam da to nije normalno.
Kada je došla prva godišnjica našeg braka, on je dobio poklon, a ja nisam. Nisam osoba kojoj su važni materijalni darovi, ali godišnjica je simbol, podsećanje na zavet i zajedništvo. U tom trenutku prvi put sam osetila prazninu, onaj bolni jaz između nas koji se sve više produbljivao.
Nedugo zatim stigao je Bajram. Kao što dolikuje, ispratila sam ga na bajram-namaz i dočekala s kafom i baklavom. Ali ni tada nije bilo nikakvog znaka pažnje, nikakvog bajramluka. Došao je i 8. mart, a prošao bez cveta, bez jedne jedine reči.
- U tim trenucima počeli su moji napadi panike.
- Svekrva me je vređala i ponižavala, nipodaštavala svaki moj trud.
- On je sve češće dizao ton, vređao me i udaljavao se.
Osećala sam da tonem, a da dna nigde nema.
U junu sam spakovala stvari i odlučila da odem. Za mene je brak uvek značio poštovanje, razumevanje, kompromis i pažnju. Sve drugo bilo je sporedno. Odluka da napustim dom bila je najteža u mom životu, jer sam ga volela bezuslovno. Ali kada se ljubav pretvori u patnju, jedini izlaz je otići.
On je tek tada počeo da me primećuje. Kada mu je falila moja pomoć, setio bi se da postojim. Kada mu nisam bila potrebna, bila sam potpuno nevidljiva. Poslednje tri nedelje našeg zajedničkog života spavala sam sama, dok je leva strana kreveta svedočila o beskrajnim suzama i pitanjima koja su me mučila: ostati ili otići?
Na kraju sam otišla, s težinom u grudima, gorčinom u ustima i suzama koje nisu prestajale. U avgustu sam predala papire za razvod i tada saznala da je imao drugu ženu. Na njegov rođendan sam ih zatekla zajedno. Samo sam mu čestitala i izašla, dok se on pravdao da je to „samo drugarica“.
Plakao je i molio da mu se vratim, ali nijedna njegova suza nije mogla izmeriti more mojih suza dok sam bila zapostavljena i ponižavana. Vremenom sam saznala još mnogo toga što je bolelo, ali tada sam već prestala da ga volim. Shvatila sam da emocije imaju svoju hijerarhiju – postoje one koje nas hrane i one koje nas ubijaju.
Desetog februara razveli smo se. Petnaest minuta pre ročišta poslao mi je poruku: „Preklinjem te, nemoj da se razvodimo.“ U sudnici sam jasno rekla da želim kraj. Povremeno me je zvao da mi vrati stvari koje su ostale u našem nekada zajedničkom domu.
Na jednom od tih susreta doneo je dva poklona. Posle gotovo dve godine zaborava, bezbroj praznika i važnih datuma na kojima nije mario, odlučio je baš tada da poklanja. Nisam osetila ništa. Samo olakšanje. Bila sam slobodna žena i znala sam da ću možda jednog dana biti dobra supruga nekome ko će umeti da me voli. On je i dalje plakao, molio da se vratim, ali ja sam ćutala. Pitala sam se: „Kako da se vratim u krevet u kojem je druga žena ostavila svoje tragove?“
- Poklone nisam unela u sobu.
- Samo sam se zapitala šta sada znače i kome mogu značiti.
- Shvatila sam da me je voleo tek kad me izgubio, a dok sam bila pored njega – nisam postojala.
Zar može postojati nešto važnije od mirnog doma, od dvoje ljudi koji jedno drugo drže u dobru i u zlu?
Moja poruka svim ljudima je jednostavna: ne gasite svoje žene, ne vređajte ih i ne činite da se osećaju nevidljivo. Umesto praznih poklona, darujte zagrljaj, poljubac, jedno iskreno „Kako si?“. Poklon ima smisla samo ako dolazi iz iskrene želje, a ne kao poslednji pokušaj da se isprave godine praznine.
Moji pokloni sada stoje u hodniku. Za mene oni ne znače ništa. Čekaju da ih odnese đubretar, baš kao što sam ja iz svog života iznela sve ono što me je gušilo. Jer istina je jednostavna – ljubav nije u poklonima, već u pažnji, poštovanju i zajedništvu. A kada toga nema, nema ni braka
