Moj otac je od uvek imao ključnu ulogu u mom životu. On je bio osoba koja nas je odgajala, mene i mog brata, jer nas je majka napustila dok smo još bili mali. Sećam se kako je neumorno radio svaki dan, bez obzira na to koliko je bio umoran ili koliko mu je bilo teško. Nikada se nije žalio, a njegova posvećenost porodici, vrednostima i odgovornosti ostavila je dubok trag u mom životu. Sve što danas znam o tome šta znači odgovornost, poštovanje drugih i posvećenost poslu, naučila sam od njega. On je bio moj uzor i oslonac na koji sam uvek mogla da se oslonim.
- Dok je bio živ, bila sam uz njega u svakom trenutku. Brinula sam o njegovom zdravlju, vodila ga kod lekara, pripremala mu obroke i vodila računa da ima sve što mu je potrebno. Sećam se kako sam ga oblačila i pomagala mu u stvarima koje više nije mogao da uradi sam. Moj brat je dolazio samo povremeno, najčešće kada je bilo nešto što je njemu bilo potrebno. Iako sam znala da se naš pristup razlikovao, nikada nisam uporedila našu brigu prema njemu. Verovala sam da je tata svestan svega što radim za njega.
Međutim, sve se promenilo kada je otac preminuo, a došao je trenutak koji nisam mogla da predvidim. Pozvani smo na otvaranje testamenta, a iskustvo koje je usledilo bilo je potpuno neočekivano. Mislila sam da će sve biti podeljeno na način koji odražava sve što je moj otac učinio za nas, za našu porodicu. Verovala sam da će biti pošteno, iako možda ne potpuno ravnomerno. Ali ono što smo saznali bilo je šokantno. Sav njegov imetak, uključujući kuću, štednju i imanje, ostavio je mom bratu. Ja nisam bila pomenuta ni u jednom delu testamenta.
U tom trenutku nisam osetila tugu, već prazninu. Kao da je neko izbrisao moju ulogu u njegovom životu. Kao da sve što sam učinila za njega, briga koju sam pokazivala, nije imalo nikakvog značaja. Pitala sam svog brata da li bih mogla da zatražim nešto od očeve imovine, neki lični predmet koji bi me podsećao na njega, poput njegovog sata, koji je nosio celog života. Njegov odgovor bio je hladan i bez imalo saosećanja: “To je sada moje.”
- Nakon toga, nismo razgovarali. Nije bilo reči o novcu, iako su papiri jasno pokazali da je on bio presudan. Ono što me zapravo povredilo bio je način na koji su se ponašali – kao da nisam postojala, kao da moj trud, ljubav i briga prema ocu nisu imali nikakvog značaja. Osećala sam da nisam samo izgubila oca, već i svoju ulogu u njegovom životu. To je bio gubitak koji nije mogao da se nadoknadi nikakvim imanjem.
Nisam mogla da se pomirim sa činjenicom da su papiri sa potpisima postali važniji od stvarnog života i svih trenutaka ljubavi koje smo podelili. Moj trud, dani brige, sve što sam ulagala – sve je nestalo u trenutku kada su se pojavili papiri. Novac, imanje, i imovina postali su važniji od svega što je bilo stvarno, od ljubavi i brige. To je bila stvarnost koja je srušila sve što sam verovala.
Iako su trenuci tuge bili brojni, najviše me pogodilo to što su me ignorisali. Kao da nisam bila deo porodice, kao da sve što sam činila nije imalo nikakvog značaja. U tom trenutku shvatila sam da, nažalost, porodica nije uvek ono što mislimo da jeste. Kada se na stolu nađu papiri i materijalne vrednosti, često se zaboravi sve ono što je stvarno bitno, sve što se ne može meriti.
Iako sam bila duboko razočarana, ostalo mi je nešto što niko nije mogao da mi oduzme – uspomena na mog oca. Jedina stvar koja mi je preostala od njega bila je slika koja nas prikazuje kao porodicu, onako kako je bio temelj mog života. Ta slika, svi naši zajednički trenuci, to je bila prava vrednost koju niko nije mogao da ukrade. Iako su stvari nestale, ta uspomena je ono što mi je ostalo, i to je ono što mi daje snagu da idem dalje, čak i kada ništa materijalno nije bilo prepoznato ili poštovano
