Danas ćemo pisati o šest znakova koji razlikuju glupe ljude od pametnih. Na prvu ćete znati sa kim imate posla, a sve ovo potvrđuje jedan poznati psihoterapeut.
Marija Eril je istaknuta ruska psihološkinja koja je postala poznata zbog svog otvorenog pristupa osjetljivim temama savremenog društva. Njeno iskustvo u organizacionoj psihologiji, koje je stekla radeći kao konsultant za kadrovsku procenu i poslovni trener, bilo je temelj za njen kasniji rad u psihoterapiji. Ipak, prava strast prema terapijskom radu odvela ju je do prestižne škole integrativne psihoterapije u Parizu, gde je dodatno oblikovala svoj profesionalni put. Danas se, osim individualne terapije, bavi i edukacijom, predavanjima i raznim vrstama radionica. Klijenti i učesnici njenih obuka često ističu značajne lične transformacije koje su doživeli, uključujući spašene brakove i povećano samopouzdanje koje im je pomoglo da pronađu ljubav.
Jedan od najzanimljivijih aspekata njenog rada jeste njeno razmišljanje o gluposti, temi koju mnogi izbegavaju. Prema njenom mišljenju, glupost nije trajno stanje, već pre prolazna mentalna nezrelost koja može ozbiljno uticati na kvalitet života, ne samo te osobe, već i ljudi u njenoj okolini. Kao primer, Marija navodi ljude koji stalno govore samo o sebi, bez svijesti o dijalogu. Takav način komunikacije nije razmena, već nametanje. Iako svima povremeno treba prostor da se izraze, ako neko neprestano vodi monolog i ne ostavlja prostora drugima, radi se o nezrelom i egoističnom ponašanju. Iako osoba možda nema narcisoidne osobine, ključna stvar je da ne razume značaj slušanja u komunikaciji. Bez toga, svaki razgovor gubi smisao, a odnosi postaju površni.
Eril se zatim osvrće na osobe koje svojom prisutnošću potpuno okupiraju prostor. To su ljudi koji su glasni, bez dubine i takta, i koji često zamenjuju intenzitet sa suštinom. U društvu, kada svi razgovaraju s merom, njihov preglasan ton i nevažni sadržaj postaju neprijatna pozadinska buka koju je nemoguće ignorisati. Ljudski mozak reaguje na oštre zvuke kao potencijalnu pretnju, pa svi postaju taoci njihove priče. Prema Mariji, takvi ljudi demonstriraju potpuni nedostatak samosvesti i nepoštovanje socijalnih normi.
Treći pokazatelj gluposti, prema njenom mišljenju, jeste ignorisanje potreba drugih. Takve osobe ne razmišljaju o tome da li je sagovornik umoran, zauzet, želi tišinu ili prostor. Njihova energija sve preplavljuje. Iako ponekad kažu: “Ako ti smeta – reci mi”, iza toga se često krije pasivna agresija. U stvarnosti, niko ne želi da preuzima teret konflikta, pa mnogi ćute, dok takva osoba i dalje vodi celu dinamiku bez ikakve svesti o povratnoj informaciji.
Eril se takođe bavi pitanjem gluposti u kontekstu strahova i izbegavanja promena, ali i u situacijama kada ljudi bez razmišljanja jure u izazove. Prvi slučaj dovodi do pasivnosti i stagnacije, dok drugi može rezultirati velikim greškama. Ipak, ona naglašava da je preuzimanje rizika, čak i uz greške, važnije i korisnije nego život u stagnaciji, jer i loše iskustvo je – iskustvo.
- Naročito se oštro osvrće na ljude koji su potpuno sigurni u ispravnost svojih stavova. Ova rigidnost, prema njenim rečima, predstavlja najveći oblik gluposti. Naučna dostignuća pokazuju da su mnoga “apsolutna” verovanja pala u vodu sa novim otkrićima. Zatvoren um, koji ne prihvata nove informacije, može biti znak mentalnog propadanja i čak povećanog rizika od bolesti poput Alchajmera.
Slično tome, crno-belo razmišljanje pokazuje plitkost. Ljudi koji griješe automatski etiketiraju druge kao nesposobne, bez razumevanja konteksta i nijansi. Takav pristup ne dopušta razvoj i pokazuje nedostatak fleksibilnosti.
Na kraju, Marija zaključuje da niko nije potpuno imun na glupost. Svi ponekad upadamo u obrazce ponašanja koji su nezreli, površni ili egocentrični. Ključ je u tome da budemo svesni sebe, razvijamo empatiju i budemo otvoreni za promene. Prava vrednost je u spremnosti da preispitamo sopstvene postupke, saslušamo druge i učimo – čak i iz grešaka. To nije slabost, već znak istinske zrelosti i humanosti.
